Pri sodobnih slovenskih novinarjih in publicistih dostikrat pogrešam nekaj, kar bi me pritegnilo. Tako pritegnilo, da bi članke čital zato, ker so podpisani od avtorja, ki me pritegne, ne pa zaradi udarnega naslova. Temu rečem osebni stil. Za razliko od brezosebnega, reporterskega, takega, kar smo nekoč imenovali »iskanje izgubljenih psov«.

 

Večkrat sem že opazil, da moji spisi ali govori pritegnejo pozornost, pa če pišem ali govorim še takšne neumnosti. Pa ne gre za karizmo, saj pri spisih, zlasti, če so pisani pod psevdonimom, nihče ne vidi osebe.

 

Zelo težko je analizirati samega sebe, zato bom poskusil poiskati bistvo osebnega stila v Miloševićevem govoru dne 28.6.1989 na Gazimestanu. Govor je poslušalce brez dvoma izredno pritegnil, saj je zanetil vojno, ki še danes ni povsem končana.

Najprej sem pripisoval Miiloševićevo odmevnost njegovi pozi. Vendar, če Miloševića razgalimo, je kaj klavrnega videza, nobena karizmatična osebnost.

Tudi njegova poza je samo slaba kopija Mussolinijeve.

Poglejte: isti pogled, ista usta. Pa še kot, pod katerim so ga slikali od vlade odvisni fotografi.

Premalo, da bi povzročilo tako eksploziven odziv. Nekaj je torej bilo v njegovih govorih, kar je ljudi prepričalo, da je vse in samo to čista resnica.

 

Sprehodil se bom skozi njegov govor na Gazimestanu ob 600-letnici Kosovske bitke. Tako kot so Srbi v 600 letih poraz spremenili v junaštvo, se je zgodilo tudi z Miloševićevim pozivom.

Govora ne bom prevajal, saj bi izgubil na osebnem stilu, razen tega pa ni bil namenjen Slovencem, ampak Srbom. Navajam celoten govor.

 

Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Kao i sve velike događaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti.

Že uvod podaja veličino. Z izrazi kot najvećih in neprekidno pritegne poslušalca.

Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: – sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolicki znacaj za njenu budućnost.

Takoj preide na sedanjost. Poslušalec nehote za sedanjost smatra Miloševića kot najbolj zaslužnega. Danas je tesko reći šta je u Kosovskoj bitci istorijska istina, a šta legenda. Danas to više nije ni važno. Narod je pamtio i zaboravljao pritisnut bolom i ispunjen nadom. Kao uostalom i svaki narod na svetu. Stideo se izdajstva, veličao junaštvo. Zato je danas teško reći da li je Kosovska bitka poraz ili pobeda Srpskog naroda, da li smo zahvaljujući njoj pali u ropstvo, ili smo zahvaljujući njoj u tom ropstvu preživeli.

Odgovore na ta pitanja traziće nauka i narod neprekidno. Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, je da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga. Ako smo izgubili bitku, onda to nije bio samo rezultat društvene superiornosti i oružane prednosti Osmanlijskog carstva, već i tragične nesloge u vrhu srpske države. Tada, te daleke 1389. Osmanlijsko carstvo nije samo bilo jače od Srpskog, ono je bilo i srećnije od Srpskog carstva.

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu ta nesloga i ta izdaja uveli su srpski narod i Srbiju u agoniju čije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fašisticku agresiju.

Pa i kasnije kada je formirana Socijalistička Jugoslavija, srpski vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na štetu sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na račun svog naroda, ni istorijski, ni etički, ne bi mogao da prihvati ni jedan narod na svetu. Pogotovo što Srbi kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko biće kroz čitavu istoriju i kroz dva svetska rata kao i danas je – oslobodilačko. Oslobađali su večito sebe i kad su bili u prilici, pomagali su drugima da se oslobode. A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh, ni sramota. To je prednost, koju oni nisu koristili protiv drugih. Ali moram da kažem ovde na ovom velikom, legendarnom polju Kosovu, da Srbi tu prednost što su veliki, nisu nikada koristili ni za sebe.

Zaslugom svojih vođa i političara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se zbog toga osećali krivim pred drugima, pa i pred sobom. Tako je bilo decenijama, godinama. Evo nas danas na Kosovu Polju da kažemo – da više nije tako.

Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponižavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od Kosova Polja da se to kaže. I nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta, od Kosova Polja, da se kaže da će sloga u Srbiji omogućiti prosperitet i srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom gradjaninu, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost.

Pokaže na krivce za neslavno preteklost, čeprav je bil narod ves čas veličasten. Pa še na simbol Srbije pokaže (CCCC = samo sloga Srbiju spasi).
Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i spremna da učini sve da poboljša materijalni i društveni zivot svih svojih građana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona će u tome i uspeti. Zato je optimizam koji je danas u priličnoj meri prisutan u Srbiji u pogledu budućih dana, realan utoliko, što se zasniva na slobodi koja omogućava svim ljudima da izraze svoje pozitivne, stvaralačke, humane sposobnosti za unapređenje društvenog i sopstvenog života.

Poslušalca spet osredotoči nase kot najbolj zaslužnega.

U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. Danas u njoj više nego pre, žive gradjani drugih naroda i narodnosti. To nije hendikep za Srbiju. Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a narocito razvijenih zemalja savremenog sveta. Sve više i sve uspešnije zajedno žive građani raznih nacionalnosti, raznih vera i rasa.

Bla, bla, bla ….

Socijalizam kao progresivno i pravedno demokratsko društvo, pogotovo ne bi smelo da dopusti da se ljudi dele nacionalno i verski. Jedine razlike koje se u socijalizmu mogu da dopuste i treba da dopuste su između radnih i neradnih, između poštenih i nepoštenih. Zato su svi koji u Srbiji žive od svog rada, pošteno, poštujući druge ljude i druge narode, – u svojoj Republici.

Uostalom, na tim osnovama treba da bude uređena čitava naša zemlja. Jugoslavija je višenacionalna zajednica i ona može da opstane samo u uslovima potpune ravnopravnosti svih nacija koje u njoj žive.

Pa še malo bla, bla, bla ….

Kriza koja je pogodila Jugoslaviju dovela je do nacionalnih, ali i do socijalnih, kulturnih, verskih i mnogih drugih manje važnih podela. Među svim tim podelama, kao najdramatičnije su se pokazale nacionalne podele. Njihovo otklanjanje olakšaće otklanjanje drugih podela i ublažiti posledice koje su te druge podele izazvale.

Otkad postoje višenacionalne zajednice, njihova slaba tačka su odnosi koji se između različitih nacija uspostavljaju. Kao mač nad njihovim glavama, prisutna je neprekidna pretnja da se jednog dana pokrene pitanje ugroženosti jedne nacije od drugih i time pokrene talas sumnji, optužbi i netrpeljivosti koji po pravilu raste i teško se zaustavlja. To unutrašnji i spoljni neprijatelji takvih zajednica znaju i zato svoju aktivnost protiv višenacionalnih društava uglavnom organizuju na podsticanje nacionalnih sukoba. U ovom trenutku, mi u Jugoslaviji se ponašamo kao da nam to iskustvo uopšte nije poznato. I kao da u sopstvenoj, i daljoj i bližoj prošlosti nismo iskusili svu tragičnost nacionalnih sukoba, koje jedno društvo može da doživi, a da ipak opstane.

Ravnopravni i složeni odnosi među jugoslovenskim narodima su neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, i pogotovo neophodan uslov za njen ekonomski i društveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnog ambijenta savremenog, a pogotovo razvijenog sveta. Taj svet sve više obeležava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa čak i nacionalna ravnopravnost. Savremeni ekonomski i tehnološki, ali i politički i kulturni razvoj upućuje razne narode jedne na druge, čini ih medjusobno zavisnim i sve više i medjusobno ravnopravnim. U civilizaciju ka kojoj se kreće čovečanstvo, mogu zakoračiti pre svega ravnopravni i ujedinjeni ljudi. Ako ne možemo da budemo na čelu puta u takvu civilizaciju, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom začelju.

Že začenja poziv Srbom kot božjemu narodu.

U vreme kada se odigrala ova znamenita istorijska bitka na Kosovu, ljudi su bili zagledani u zvezde čekajuci od njih pomoć. Danas, šest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, čekajuci da ih osvoje. Prvi put su mogli da dopuste sebi razjedinjenost, mržnju, izdaju, jer su živeli u manjim, medjusobno slabo povezanim svetovima. Danas kao stanovnici planete, razjedinjeni, ne mogu osvojiti ni svoju planetu, a kamoli druge planete, ukoliko ne budu međusobno složni i solidarni.

Zato možda nigde na tlu naše domovine nemaju toliko smisla reči posvećene slozi, solidarnosti i saradnji među ljudima koliko imaju ovde, na Kosovu Polju, koje je simbol nesloge i izdaje.

U pamćenju srpskog naroda ta nesloga je bila presudna za gubitak bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija podnela punih pet vekova.

Pa čak i ako sa istorijske tačke gledišta ne bi bilo tako, ostaje izvesnost da je narod svoju neslogu doživeo kao svoju najveću nesreću. I obaveza naroda je zato da je sam otkloni da bi sebe ubuduće zaštitio od poraza, neuspeha i stagnacija.

Spet pokaže na krivce za neslavno preteklost.

Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadašnji život i dalji razvoj.

Poslušalca spet osredotoči nase kot najbolj zaslužnega.

Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji ne samo da funkcioniše kao država, već da funkcioniše kao uspešna država. Zato i mislim da to ima smisla reći baš ovde na Kosovu gde je nesloga jednom tragično i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. A takva svest o medjusobnim odnosima predstavlja elementarnu nužnost i za Jugoslaviju. – Jer se njena sudbina nalazi u združenim rukama svih njenih naroda.

Kosovska bitka sadrži u sebi još jedan veliki simbol. To je simbol junaštva. Njemu su posvećene pesme, igre, literatura i istorija.

Kosovsko junaštvo već šest vekova inspiriše naše stvaralaštvo, hrani naš ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporažena.

Kot v uvodu spet podaja veličino. Z izrazi kot uspešna, za vekove, elementarnu, sudbina, ponosita itd dokončno pritegne poslušalca.

Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu Polju. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo. Razume se nešto drugačije. Ali ona srčanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena. Ostaje večno potrebna.

Ognjevit poziv na boj.

Pre šest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junački branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lišio dostojanstva. U tom duhu mi danas nastojimo da gradimo društvo – bogato i demokratsko. I da tako doprinesemo prosperitetu svoje lepe, i uovom trenutku nepravedno napaćene zemlje. Ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi našeg doba, koje oni čine za jedan novi, lepši svet.

Podžge narodno zavest. Zavest Srbov kot božjega naroda, v svoji veličini povzdignjenega nad celo Evropo, naroda brez katerega svet sploh ne bi mogel obstajati.

Neka večno živi uspomena na kosovsko junaštvo!

Neka živi Srbija!

Neka živi Jugoslavija!

Neka živi mir i bratstvo među narodima!!

Bla, bla, bla… , ki pa vedno vžge!

 

 

 

Sicer ne vem, če je govor pisal Milošević sam, ali mu ga je pisal nekdo, ki ga je naučil tudi pozerstva. Če se spomnim njegovih govorov na sodišču v Haagu, bi rekel, da jih je pisal sam. Samo tam mu niso pomagali, ker poza ni vžgala. Ni bil namreč slikan od spodaj navzgor, ampak so sodniki sedeli višje kot on.

Potem pa tudi v Srbiji ni imel več enotne podpore.

Umrl je 11.3.2006. Pred tem je še napisal pismo, v katerem trdi, da ga hočejo zastrupiti.

De mortibus nil nisi bona! so rekli. Pa se vseeno o Hitlerju, Mussoliniju itd ne sme pisati lepo.)

 

Tako. To je bila analiza. Zdaj pa ocena, zakaj je bil njegov govor tako odmeven.

 

Vžge Miloševićev osebni stil, za katerega je značilno periodično izmenjevanje ritma. Tako kot v simfoniji. V njegovem življenjepisu nisem nikjer zasledil, če je imel glasbeno izobrazbo. Menim, da jo je imel, ali pa je imel izreden posluh.

Svoj govor začne maestoso con brio, kot Beethovnova Oda radosti.

Preide na animato patetico, nato na serioso sostenuto, pa spet na animato patetico. Potem poslušalce pomiri z leggiero sostenuto, da bi jih že v naslednjem trenutku zdramil z agitato impetuoso, preide na lamentoso, spet serioso sostenuto, potem pa ritem stopnjuje preko patetico agitato do vrhunca v maestoso appassionato in furioso con fuoco, že razgrete poslušalce pa še dodatno podžge s finalom v animato patetico con brio.

Sledijo ovacije, burno ploskanje in vzklikanje ter padanje v trans.

 

Avtor: Cmokavzar kot gost