Sem ekološki entuziast.

Sem vedno proti. Če so eni za mravlje, sem jaz za mravljinčarje, če so eni za puščavo, sem jaz za močvirje, če so eni za kolesarjenje, sem jaz za peš hojo, in še in še in še. Sploh pa nikoli nisem za naprej, ampak vedno za nazaj.

Pa poglejmo. Vetrne elektrarne na primer.

Ko se nekdo spomni na takšne zrakomlate, na Volovji rebri na primer, lahko pa bi bilo to tudi na nekem drugem hribu, na sredi morja ali na ljubljanskem nebotičniku, sem takoj proti. Kaj bo pa z ubogimi tički, kaj če bo pri mazanju vetrnic kanila kakšna kapljica olja na tako redko travico, ki raste samo tam (pa čeprav je to plevel, ki ga je poln Takla makan), kaj če se en krak utrga in pade na kakšnega takooo lepega polža, ki se plazi tam okrog (na drugem koncu Slovenije pa uničuje solato, ki je sploh glavna hrana ekologov).

Pa primer odstrela volkov in medvedov.

Pa ne bomo menda streljali volkov, ki so tako reeedke živali. Ovce da žrejo? In kaj potem. Kdo pa rabi ovce? Menda ne zato, da jih potem namesto medvedov jejo ljudje. Saj meso ni zdravo! Namesto da travo jejo ovce, bi jo lahko vso pojedli ekološko zavedni (zavedeni?) vegetarijanci.

In medvede! To so pa ja tako ljubke živali. Ljudem da so nevarni? Zakaj pa ljudje sploh hodijo v gozdove? Saj gobe lahko kupijo v vsaki trgovini, drv pa ne rabijo, saj lahko živijo v daljinsko ogrevanih hišah, tako kot vsi ekologi, ko na toplem pišemo v sobotno prilogo. Če se pa medvedu res ne moreš izogniti, se pa lepo vsedi poleg njega in mu preberi eno Drnovškovo knjigo. Od smeha sicer ne bo počil, jo pa bo jadrno ucvrl nazaj v gozd.

Pa bognasobvaruj jedrske elektrarne.

Zakaj pa povečevati porabo elektrike? Drastično jo je treba zmanjšati! Potem pa en tak tazelen kot jaz, sedem za računalnik in napišem en dolg članek o tem, kako so nekoč vsi ljudje živeli v idiliki sveče, se potem z veseljem razmnoževali in se sploh veselili življenja. Nato svojo umetnino prelijem na internet, da bo v veselje vesoljnemu občinstvu. Kako bi lahko to naredil brez elektrike, me pa ne zanima.

Pa gensko spremenjena in nebiološko pridelana hrana (rastlinska seveda).

Fuj tajksel! Pa ne bomo v Evropo vlačili te ameriške svinjarije. Da je krompir , paradižnik in koruza tudi iz Amerike? Ja, takrat me pa še ni bilo na svetu, tako da je nevedni Kolumb te stvari počel, ne da bi vprašal kakšnega ekologa. Pa bi ga lahko. Moja stara mama na primer, je solato delala samo iz zelenega paradižnika, ker je bila prepričana, da je rdeči strupen.

In tako sem eno noč sanjal lepe sanje. Sanjal sem, kako smo ta zeleni zmagali na volitvah povsod po svetu in dobili priložnost, da uresničimo svoje zamisli.

Bilo je res lepo. Drugi dan so se mi še oblaki zdeli mavričasti, dež pa je prijetno zalival biotsko tako pestro naravo.

Cel dan sem razmišljal, kaj vse moramo še uresničiti do naslednjih volitev.

—– . —–

Utrujen sem zvečer legel v posteljo. Nekoč bi morda vzel en apaurin, da ne bi celo noč razmišljal. To pot pa nisem več maral za kemijo.

Potem so prišle sanje, najprej sanje, potem pa mora, težka mora. V mislih sem se prestavil za več let naprej, v svet, ki smo ga spremenili zeleni, ekološko usmerjeni vladarji sveta.

Takoj po prevzemu oblasti smo prepovedali prevoz z osebnimi avtomobili. Kako krasen pogled na opustele avtoceste, po katerih so se sprehajali medvedje, srne, ježi in krastače. Nekaj časa so jih sicer motili kolesarji, vendar le toliko časa, dokler nismo prepovedali onesnaževanja zraka z žveplom iz gumarske industrije. Zračnic ni bilo več na tržišču, zato so kolesa ležala kar ob cestah, saj smetarska podjetja niso smela več na cesto, razen če so uporabljala biodizel.

Ker smo zaprli vse termoelektrarne in prepovedali gradnjo novih jedrskih elektrarn, je bilo treba strogo omejiti porabo elektrike. Prvenstveno je bila namenjena za pogon električnih lokomotiv, saj se je ves promet preusmeril na železnice. Po progah, ki še niso bile elektrificirane, so vozile lokomotive na baterije.

Tudi polovico hidroelektrarn smo zaprli, njihova akumulacijska jezera pa namenili za mokrišča, v katerih so v slogi živele ribe, dvoživke in kormorani.

No ja, bog je sebi brado ustvaril. Ekologi smo baterije svojih prenosnih računalnikov lahko enkrat dnevno napolnili na zelenem ministrstvu proti predložitvi članske izkaznice Greenpeaca.

Letala in helikopterje smo prepovedali, v zraku je zavladala tišina, ki jo je prekinjalo le žvrgolenje ptic. Dovolili smo polete z baloni, vendar le pod pogojem, da so jih segrevali z izgorevanjem čistega vodika.

Vse vojne so bile končane, saj je bila prepovedana uporaba smodnika, ki izgoreva v žveplov in ogljikov dioksid, temeljna krivca za onesnaženo ozračje.

Zrak nad mesti je bil čist, brez smoga, tudi električnega in svetlobnega, saj redke svetilke niso mogle motiti zvezdogledov, ki so lahko kar z domačega okna jasno videli spiralne meglice oddaljenih galaksij. Zaljubljenci so se objemali v romantični lunini svetlobi, prebivalstvo je začelo naraščati, saj je spet obveljalo, da ponoči je vsaka krava črna.

Vsa hrana je bila zdrava, bio. Kakšen užitek je bilo ugrizniti v drobno, črvivo jabolko! Kako prijetna zavest jesti korenček, preluknjan od strun, zavedajoč se, da se ga ni dotaknil noben strup! Kako boljša se je zdela polenta, ko si vedel, da ni pridelana iz gensko spremenjene koruze.

Zlasti pa nobenega mesa, zlasti ne svinjskega. Kje so že časi, ko so ljudje jedli to svinjarijo!

RAJ NA ZEMLJI JE TRAJAL VEČ KOT DVE LETI.

Potem pa me je spreletelo: ali lahko to traja večno? Začel sem se potiti, PRIŠLA JE NAJHUJŠA MORA v mojem življenju.

Kar naenkrat sem videl posledice sonaravnega bivanja.

Najprej kupi odpadnih avtomobilov, koles, hladilnikov, ki jih nihče ni odvažal, saj industrija ni več potrebovala toliko surovin.

Potem so, sicer počasi, ker televizija ni delovala, prihajale vesti iz daljnih dežel. Množično umiranje zaradi lakote, saj gensko nespremenjene rastline v njihovem uničenem okolju niso uspevale. Pomanjkanje zdravil, ker so z volovskimi vpregami prišla prepozno. Nobene pomoči iz razvitega sveta, saj je tudi tam primanjkovalo hrane. Povečana rodnost in sonaravna pridelava so zdesetkali zaloge hrane. Cene hrane so naraščale po več sto procentov letno.

Zaradi onesnaževanja z metanom ter s povečanjem števila vegetarijancev in deleža muslimanskega prebivalstva je bila prašičereja praktično opuščena. Tudi govedoreja je bila zaradi škodljivosti rdečega mesa in strahu pred BSE zmanjšana, tako da ni bilo na razpolago dovolj naravnega gnojila za polja z bio pridelki. Narastlo je sicer število konj, vendar se je ves konjski gnoj porabil za pridelavo šampinjonov.

Nekateri kriminalni elementi so sicer poskrili nekaj mineralnih gnojil in pesticidov in na črno pridelovali prepovedano nezdravo hrano. Vendar je policija z nekaj odmevnimi akcijami vsakodnevno uničevala prepovedane nasade zelja, buč in indijske konoplje.

Potem sem sanjal, da je spet zavladalo predjankovićevsko stanje. Na bankinah opuščenih avtocest so ljudje v borbi za preživetje sadili solato in kumare. Tja so hodili kakat in lulat, da je zelenjava bolje uspevala. Trupel od lakote umrlih niso predajali Žalam, ampak so jih na skrivaj plitvo zakopavali, da so na svežem grobu sadili krompir.

Nekaj časa nam je uspevalo prikrivati resnico. Liberalni in socialni demokrati so dolžili demokrate in narodnjake, da je to posledica njihove napačne politike in pozivanja RKC k večji rodnosti, nasprotna stran pa je spet trdila, da je to samo logična kontinuiteta povojnih pobojev.

Potem smo se morali umakniti. Vkrcali smo se na nekaj ladij Greenpeaca in se umaknili na gorat otok v Tihem oceanu. V upanju, da segrevanje ozračja ne bo tako hudo, da bi poplavilo naš otok.

Razočarani nad človeštvom smo svet prepustili stihiji. Morda pa bo prišlo do kakšnega novega izuma, ki bo okolje revolucionarno spremenil. Tako kot se zaradi izuma avtomobila Chicago do leta 1932 ni zadušil pod gorami konjskih odpadkov, kot so to 50 let prej izračunali statistiki.

Prebudil sem se ves premočen z razbolenimi kostmi. Nisem se mogel pomiriti, zato sem nekje našel ene stare, že plesnive cigarete in si eno prižgal.

Pri sodobnih slovenskih novinarjih in publicistih dostikrat pogrešam nekaj, kar bi me pritegnilo. Tako pritegnilo, da bi članke čital zato, ker so podpisani od avtorja, ki me pritegne, ne pa zaradi udarnega naslova. Temu rečem osebni stil. Za razliko od brezosebnega, reporterskega, takega, kar smo nekoč imenovali »iskanje izgubljenih psov«.

Večkrat sem že opazil, da moji spisi ali govori pritegnejo pozornost, pa če pišem ali govorim še takšne neumnosti. Pa ne gre za karizmo, saj pri spisih, zlasti, če so pisani pod psevdonimom, nihče ne vidi osebe.

Zelo težko je analizirati samega sebe, zato bom poskusil poiskati bistvo osebnega stila v Miloševićevem govoru dne 28.6.1989 na Gazimestanu. Govor je poslušalce brez dvoma izredno pritegnil, saj je zanetil vojno, ki še danes ni povsem končana.

Najprej sem pripisoval Miiloševićevo odmevnost njegovi pozi. Vendar, če Miloševića razgalimo, je kaj klavrnega videza, nobena karizmatična osebnost.

Tudi njegova poza je samo slaba kopija Mussolinijeve.

Poglejte: isti pogled, ista usta. Pa še kot, pod katerim so ga slikali od vlade odvisni fotografi.

Premalo, da bi povzročilo tako eksploziven odziv. Nekaj je torej bilo v njegovih govorih, kar je ljudi prepričalo, da je vse in samo to čista resnica.

Sprehodil se bom skozi njegov govor na Gazimestanu ob 600-letnici Kosovske bitke. Tako kot so Srbi v 600 letih poraz spremenili v junaštvo, se je zgodilo tudi z Miloševićevim pozivom.

Govora ne bom prevajal, saj bi izgubil na osebnem stilu, razen tega pa ni bil namenjen Slovencem, ampak Srbom. Navajam celoten govor.

Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Kao i sve velike događaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti.

Že uvod podaja veličino. Z izrazi kot najvećih in neprekidno pritegne poslušalca.

Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: – sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolicki znacaj za njenu budućnost.

Takoj preide na sedanjost. Poslušalec nehote za sedanjost smatra Miloševića kot najbolj zaslužnega. Danas je tesko reći šta je u Kosovskoj bitci istorijska istina, a šta legenda. Danas to više nije ni važno. Narod je pamtio i zaboravljao pritisnut bolom i ispunjen nadom. Kao uostalom i svaki narod na svetu. Stideo se izdajstva, veličao junaštvo. Zato je danas teško reći da li je Kosovska bitka poraz ili pobeda Srpskog naroda, da li smo zahvaljujući njoj pali u ropstvo, ili smo zahvaljujući njoj u tom ropstvu preživeli.

Odgovore na ta pitanja traziće nauka i narod neprekidno. Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, je da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga. Ako smo izgubili bitku, onda to nije bio samo rezultat društvene superiornosti i oružane prednosti Osmanlijskog carstva, već i tragične nesloge u vrhu srpske države. Tada, te daleke 1389. Osmanlijsko carstvo nije samo bilo jače od Srpskog, ono je bilo i srećnije od Srpskog carstva.

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu ta nesloga i ta izdaja uveli su srpski narod i Srbiju u agoniju čije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fašisticku agresiju.

Pa i kasnije kada je formirana Socijalistička Jugoslavija, srpski vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na štetu sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na račun svog naroda, ni istorijski, ni etički, ne bi mogao da prihvati ni jedan narod na svetu. Pogotovo što Srbi kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko biće kroz čitavu istoriju i kroz dva svetska rata kao i danas je – oslobodilačko. Oslobađali su večito sebe i kad su bili u prilici, pomagali su drugima da se oslobode. A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh, ni sramota. To je prednost, koju oni nisu koristili protiv drugih. Ali moram da kažem ovde na ovom velikom, legendarnom polju Kosovu, da Srbi tu prednost što su veliki, nisu nikada koristili ni za sebe.

Zaslugom svojih vođa i političara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se zbog toga osećali krivim pred drugima, pa i pred sobom. Tako je bilo decenijama, godinama. Evo nas danas na Kosovu Polju da kažemo – da više nije tako.

Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponižavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od Kosova Polja da se to kaže. I nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta, od Kosova Polja, da se kaže da će sloga u Srbiji omogućiti prosperitet i srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom gradjaninu, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost.

Pokaže na krivce za neslavno preteklost, čeprav je bil narod ves čas veličasten. Pa še na simbol Srbije pokaže (CCCC = samo sloga Srbiju spasi).
Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i spremna da učini sve da poboljša materijalni i društveni zivot svih svojih građana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona će u tome i uspeti. Zato je optimizam koji je danas u priličnoj meri prisutan u Srbiji u pogledu budućih dana, realan utoliko, što se zasniva na slobodi koja omogućava svim ljudima da izraze svoje pozitivne, stvaralačke, humane sposobnosti za unapređenje društvenog i sopstvenog života.

Poslušalca spet osredotoči nase kot najbolj zaslužnega.

U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. Danas u njoj više nego pre, žive gradjani drugih naroda i narodnosti. To nije hendikep za Srbiju. Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a narocito razvijenih zemalja savremenog sveta. Sve više i sve uspešnije zajedno žive građani raznih nacionalnosti, raznih vera i rasa.

Bla, bla, bla ….

Socijalizam kao progresivno i pravedno demokratsko društvo, pogotovo ne bi smelo da dopusti da se ljudi dele nacionalno i verski. Jedine razlike koje se u socijalizmu mogu da dopuste i treba da dopuste su između radnih i neradnih, između poštenih i nepoštenih. Zato su svi koji u Srbiji žive od svog rada, pošteno, poštujući druge ljude i druge narode, – u svojoj Republici.

Uostalom, na tim osnovama treba da bude uređena čitava naša zemlja. Jugoslavija je višenacionalna zajednica i ona može da opstane samo u uslovima potpune ravnopravnosti svih nacija koje u njoj žive.

Pa še malo bla, bla, bla ….

Kriza koja je pogodila Jugoslaviju dovela je do nacionalnih, ali i do socijalnih, kulturnih, verskih i mnogih drugih manje važnih podela. Među svim tim podelama, kao najdramatičnije su se pokazale nacionalne podele. Njihovo otklanjanje olakšaće otklanjanje drugih podela i ublažiti posledice koje su te druge podele izazvale.

Otkad postoje višenacionalne zajednice, njihova slaba tačka su odnosi koji se između različitih nacija uspostavljaju. Kao mač nad njihovim glavama, prisutna je neprekidna pretnja da se jednog dana pokrene pitanje ugroženosti jedne nacije od drugih i time pokrene talas sumnji, optužbi i netrpeljivosti koji po pravilu raste i teško se zaustavlja. To unutrašnji i spoljni neprijatelji takvih zajednica znaju i zato svoju aktivnost protiv višenacionalnih društava uglavnom organizuju na podsticanje nacionalnih sukoba. U ovom trenutku, mi u Jugoslaviji se ponašamo kao da nam to iskustvo uopšte nije poznato. I kao da u sopstvenoj, i daljoj i bližoj prošlosti nismo iskusili svu tragičnost nacionalnih sukoba, koje jedno društvo može da doživi, a da ipak opstane.

Ravnopravni i složeni odnosi među jugoslovenskim narodima su neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, i pogotovo neophodan uslov za njen ekonomski i društveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnog ambijenta savremenog, a pogotovo razvijenog sveta. Taj svet sve više obeležava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa čak i nacionalna ravnopravnost. Savremeni ekonomski i tehnološki, ali i politički i kulturni razvoj upućuje razne narode jedne na druge, čini ih medjusobno zavisnim i sve više i medjusobno ravnopravnim. U civilizaciju ka kojoj se kreće čovečanstvo, mogu zakoračiti pre svega ravnopravni i ujedinjeni ljudi. Ako ne možemo da budemo na čelu puta u takvu civilizaciju, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom začelju.

Že začenja poziv Srbom kot božjemu narodu.

U vreme kada se odigrala ova znamenita istorijska bitka na Kosovu, ljudi su bili zagledani u zvezde čekajuci od njih pomoć. Danas, šest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, čekajuci da ih osvoje. Prvi put su mogli da dopuste sebi razjedinjenost, mržnju, izdaju, jer su živeli u manjim, medjusobno slabo povezanim svetovima. Danas kao stanovnici planete, razjedinjeni, ne mogu osvojiti ni svoju planetu, a kamoli druge planete, ukoliko ne budu međusobno složni i solidarni.

Zato možda nigde na tlu naše domovine nemaju toliko smisla reči posvećene slozi, solidarnosti i saradnji među ljudima koliko imaju ovde, na Kosovu Polju, koje je simbol nesloge i izdaje.

U pamćenju srpskog naroda ta nesloga je bila presudna za gubitak bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija podnela punih pet vekova.

Pa čak i ako sa istorijske tačke gledišta ne bi bilo tako, ostaje izvesnost da je narod svoju neslogu doživeo kao svoju najveću nesreću. I obaveza naroda je zato da je sam otkloni da bi sebe ubuduće zaštitio od poraza, neuspeha i stagnacija.

Spet pokaže na krivce za neslavno preteklost.

Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadašnji život i dalji razvoj.

Poslušalca spet osredotoči nase kot najbolj zaslužnega.

Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji ne samo da funkcioniše kao država, već da funkcioniše kao uspešna država. Zato i mislim da to ima smisla reći baš ovde na Kosovu gde je nesloga jednom tragično i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. A takva svest o medjusobnim odnosima predstavlja elementarnu nužnost i za Jugoslaviju. – Jer se njena sudbina nalazi u združenim rukama svih njenih naroda.

Kosovska bitka sadrži u sebi još jedan veliki simbol. To je simbol junaštva. Njemu su posvećene pesme, igre, literatura i istorija.

Kosovsko junaštvo već šest vekova inspiriše naše stvaralaštvo, hrani naš ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporažena.

Kot v uvodu spet podaja veličino. Z izrazi kot uspešna, za vekove, elementarnu, sudbina, ponosita itd dokončno pritegne poslušalca.

Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu Polju. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo. Razume se nešto drugačije. Ali ona srčanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena. Ostaje večno potrebna.

Ognjevit poziv na boj.

Pre šest vekova Srbija je ovde, na Kosovu Polju, junački branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lišio dostojanstva. U tom duhu mi danas nastojimo da gradimo društvo – bogato i demokratsko. I da tako doprinesemo prosperitetu svoje lepe, i uovom trenutku nepravedno napaćene zemlje. Ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi našeg doba, koje oni čine za jedan novi, lepši svet.

Podžge narodno zavest. Zavest Srbov kot božjega naroda, v svoji veličini povzdignjenega nad celo Evropo, naroda brez katerega svet sploh ne bi mogel obstajati.

Neka večno živi uspomena na kosovsko junaštvo!

Neka živi Srbija!

Neka živi Jugoslavija!

Neka živi mir i bratstvo među narodima!!

Bla, bla, bla… , ki pa vedno vžge!

Sicer ne vem, če je govor pisal Milošević sam, ali mu ga je pisal nekdo, ki ga je naučil tudi pozerstva. Če se spomnim njegovih govorov na sodišču v Haagu, bi rekel, da jih je pisal sam. Samo tam mu niso pomagali, ker poza ni vžgala. Ni bil namreč slikan od spodaj navzgor, ampak so sodniki sedeli višje kot on.

Potem pa tudi v Srbiji ni imel več enotne podpore.

Umrl je 11.3.2006. Pred tem je še napisal pismo, v katerem trdi, da ga hočejo zastrupiti.

De mortibus nil nisi bona! so rekli. Pa se vseeno o Hitlerju, Mussoliniju itd ne sme pisati lepo.)

Tako. To je bila analiza. Zdaj pa ocena, zakaj je bil njegov govor tako odmeven.

Vžge Miloševićev osebni stil, za katerega je značilno periodično izmenjevanje ritma. Tako kot v simfoniji. V njegovem življenjepisu nisem nikjer zasledil, če je imel glasbeno izobrazbo. Menim, da jo je imel, ali pa je imel izreden posluh.

Svoj govor začne maestoso con brio, kot Beethovnova Oda radosti.

Preide na animato patetico, nato na serioso sostenuto, pa spet na animato patetico. Potem poslušalce pomiri z leggiero sostenuto, da bi jih že v naslednjem trenutku zdramil z agitato impetuoso, preide na lamentoso, spet serioso sostenuto, potem pa ritem stopnjuje preko patetico agitato do vrhunca v maestoso appassionato in furioso con fuoco, že razgrete poslušalce pa še dodatno podžge s finalom v animato patetico con brio.

Sledijo ovacije, burno ploskanje in vzklikanje ter padanje v trans.

Avtor: Cmokavzar kot gost

Saška m je obdolžila, de guvurim po gurensk. Pa ni tko, čprov znam tud pu gurensk. Polg tga b blo treba puvedat še, iz kerga konca Gurenske. U Krajnu guvurijo čist drgač kt u Dumžalah, alpa kt so učas guvorl na Ježci u Lublan, pa spet drgač kt u Krajnski gor, de o Buhin sploh n guvurim.

Jest pišm tko, kt se dons ta mlad zanalaš pačjo; mal je sicr pudobn lublanščini, pa spet ne čist. Lublanšne provzaprov sploh ni. Na Ježci pa u Stožcah so včash guvorl pu gurensk, na Rudnku pu dulensk, na Vič pu rovtarsk, še narbl pu lublansk so guvorl na Vevčah. U centru Lublane so pa včash itak guvorl pu nemšk. Zadnč sm na televiziji vidla Poldeta Bibiča, k je reku, de dons sploh nuben več ne guvuri pu lublansk. U Lublan guvurijo eno čudno spakedravšno, mularija pa hoče bit neki pusebnga, pa tako spakedravšno še piše. Mencinger bi reku temu cmokavzarščina in ušperščina.

Mularija torj ni čist nč pusebnga, če piše tko. To so znal že prd sto leti. Men se ta cmokavzarščina zdi zlo smešna, ne pa fina, kt to misl mularija. Zato hočm pukazat, kuko trapast je, č to piše en udrasu človk. Torej s sam norca delam, nč pa n pišem u kkšnm dijalektu.

Z primer bom navedla neki pasusov iz kumntarjov, k jh na intrnetu daje mularija, pa pr tem misl, kok je nobl. Oni sicr znajo praviln pu sluvensk (zborna slovenščina), sam vejic ne znajo pustavlat na ta prav mest. Jest jh pa znam tud, č se spakujm pu »ta nobl«.

just me, and my life =))) 18. 07. 2007 – kitara =) or =( Ja, js se dej sama učim kitaro, kar je blo potrano o osnovah me je ena krasn punca poučila.. ostalo pa je v mojah rokah.. Učim se po akordih, ki pa jih najdem na netu.. No, zdej se učim komad Ljubi me ljudi, od Čukov.. Ja, akordi so mi v izi.. ampak zravn ritm igrat, mi je pa čis sfalen.. ritem že znam.. ampak, ko začnem pet, se čist zmešam =(.. in potemtakem, nj še akorde zravn menjam, ki pa so ponavad sred ritma, ker že za ritm morm ful premišlvt kako gre =/.. No, ampak sej kumi 2 dni resno vadm =).. pa znam že kr neki akordov(D, A, e, G).. Prvo sm mislla, kaj je kitara v izi.. Zdej vidm, d je full težka.. tko, da komaj čakam jeseni, ko bo mel odkloplen Grega tečaj kitare =).. Ampak po petih minutah vadbe me prsti, na levi roki, tooook bolijo, za umret =/.. A se bom sploh loh gdaj navadla? Mene full bolijo =/…

No, zdele se pogovarjam z Ž. po msn-ju in malčk me je spravlo ob živce nepoznavanje glasbe, v bistvu opažam, da je tako pri večini folka moje starosti. Bom napisala prbližn pogovor:
Ž: sam zdej pa jz večinoma punk poslušam, sm čist preklopu

Jz: in kere skupine?
Ž: jah Green dayi (kaj sm si misla), Simple plan, Blink 182 …

Jz: a ti sploh veš kaj je punk?
Ž: mah vem, taprav punk je itak mrtu
Jz: sam green dayi, simple plani itd. niti slučajno niso punk
Pol on prbije, da eni pravjo da so punk, pa da “taprav” punk poslušajo sam še skejtarji itd. jz pa trdm svoje in mislm da je spoznal, kaj je punk in da Green dayi to niso. Pa sej drgač je on v redu za pogovarjat, sam zmeri preveč pametuje. Je pa od sošolke fant pa v bistvu ga skor usi iz klasa, k ga poznajo, ne marajo, sam jz se z njim štekam… Čudno, pa saj v bistvu sem jaz tudi čudna. Bluzim, tko da pokam

dj krneki

yo folk a kdo še dela dumače naloge? kr neki hehe…pa djte mi kej napisat ane
Mate

Re: dj krneki

Điđi je car aprou, fizkar je sam zmedn hehe Čprou je tut car hehe Za športno je krnekiiiiiiii :S Tmau ja.. Useejn sm močnejš od tebe